Духовна трибина - Св. Мошти Светог Мардарија

09.12.2025

 Духовна трибина Манастира Св. Георгија у Олофстрему.

Разговор са Оцем Николајем , свештеником  који је по Божијој милости обрео/ извадио Св. Мошти Светог Мардарија.

Духовну трибину и разговор са Оцем Николајем можете погледати на овом линку: Линк

Свети Мардарије Љешанско–Либертивилски (1889–1935) био је први српски епископ у Америци и Канади, велики мисионар и тихи мученик љубави према Христу и своме народу.

Рођен у Црној Гори као Иван Ускоковић, још као дечак је осетио позив на монаштво и пострижен је у манастиру Студеници. Школовао се у Русији, где је постао познат по проповедништву, милосрђу и духовној ревности.

У Америку је дошао 1917. да окупи и утврди расејане Србе. Уз огромне жртве, тешку болест и велико сиромаштво основао је и подигао манастир Светог Саве у Либертивилу — духовни дом Срба у Новом свету.

Упокојио се 12. децембра 1935. године, а Српска православна црква га је 2015. прибројала лику светих. Данас је Свети Мардарије светитељ дијаспоре, пример смирења, праштања и љубави која све носи.

 

"Свети Мардарије Љешанско–Либертивилски"

"Светитељ дијаспоре и тихи мученик љубави"

 

 
Свети Мардарије (Иван Ускоковић), први епископ Православне српске епархије у Америци и Канади, родио се 2. новембра 1889. године у селу Корнету у Љешанској нахији, у Црној Гори. Потекао је из угледне и честите породице Ускоковића, у којој су се чојство, вера и оданост Цркви преносили са колена на колено. Крштен је у малој цркви Светог Ђорђа, на месту старог манастира, где ће век касније бити прослављен као светитељ.

Од дечака Ивана до монаха Мардарија

Још као дете, Иван је осетио снажан позив на монашки живот. Док је похађао школе у Ријеци Црнојевића, на Цетињу и касније у Београду, у њему је сазревала једна једина жеља – да сав живот посвети Христу и служењу Цркви.

Као сиромашни гимназијалац у Београду, скоро свако јутро и свако вече проводио је у Саборној цркви, у тихој, дубокој молитви. Са шеснаест година, без знања родитеља, пешке полази у манастир Студеницу. Тамо 1906. године прима монашки постриг и ново име – Мардарије. Као и Свети Сава, против воље родитеља, свој живот неповратно ставља у руке Христа.

Русија – школа богословља и милосрђа

По благослову Цркве, млади јеромонах Мардарије одлази на школовање у Русију. Дванаест година проведених у Москви, Житомиру, Кишињеву и Петрограду биће пресудне за његов духовни лик.

У Русији завршава духовну семинарију и Петроградску духовну академију, стиче дубоко богословско образовање и додатно учи црквено право. Али, још важније, постаје познат по милосрђу и проповедничком дару: организује помоћ сиромашној деци, посећује болнице, држи проповеди које дотичу срца, а не само ум. Руски народ га назива „будућим српским Златоустом“.

Током Првог светског рата обилази логоре са словенским заробљеницима широм огромне Русије, храбрећи их, подсећајући их ко су и чијем народу припадају. Његова љубав према словенству и Русији никада није била политичка парола, већ дубоко духовно осећање братства у Христу.

Америчко–канадска мисија и манастир Светог Саве у Либертивилу

Године 1917. по одлуци Руске Цркве, Мардарије долази у Америку да се посвети Србима у „Новом свету“. Ту ће провести остатак свог живота, као мисионар, организатор и, пре свега, отац расејаног народа.

Након обнове Српске Патријаршије, 1921. оснива се Америчко–канадска епархија, а 1926. године архимандрит Мардарије бива хиротонисан у Београду за њеног првог епископа. Враћа се у Америку као „јагње међу браћу“ – кротак, благ, али истовремено одлучан да успостави црквени поредак, јединство и духовни живот међу Србима на целом континенту.

Свестан да Епархија треба да има духовно срце, 1923. купује имање у Либертивилу, недалеко од Чикага, и почиње да подиже манастир Светог Саве. Његове руке су садиле воћке, носиле цигле, намештале плоче и стазе. У време велике економске кризе, уз неслогу дела народа, без новца и у тешкој болести, он се потпуно истрошио градећи овај манастир, сиротиште и „Малу Србију“ – манастирско гробље са стотинама гробова наших досељеника.

Сам је оставио аманет да манастир Св. Саве буде зборно место Срба у Америци и дом сваког будућег епископа.

Крст болести, клевета и праштања

Владика Мардарије је године у Америци носио тежак крст: туберкулозу, сиромаштво, неретко и буквалну глад, неслогу свештенства и клевете. Ипак, није узвраћао мржњом, већ молитвом: „Опрости им, Боже, јер не знају шта раде.“

Упркос стриктним забранама лекара, настављао је да путује, служи и обилази парохије широм САД и Канаде. До самог краја остао је пастир који више брине за народ него за сопствено здравље.

Умро је 12. децембра 1935. године у болници у Ан Арбору (Мичиген), у 46. години живота. Сахрањен је у крипти манастира Светог Саве у Либертивилу, у храму који је сам подигао за Бога и свој народ.

Светитељ нашег времена

Свети архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је 2015. године прибројао владику Мардарија лику светих, одредивши да се његов спомен празнује 12. децембра.

Данас Свети Мардарије Љешанско–Либертивилски остаје као живи мост између старе Отаџбине и новог света, пример епископа који све даје, а ништа не тражи за себе; пример човека који је тихо, али потпуно, изгорео у љубави према Христу и свом народу.

Његов живот и молитве и даље су утеха и надахнуће свима који живе далеко од родне земље, али желе да остану близу Богу и својим коренима.


Више о Светом Мандарију Љешанско–Либертивилском можете прочитати на сајту: https://srpska.pravoslavie.ru/